У уторак,, 18. јула са почетком у 20 часова, у галерији Мокрањчеве куће, отворена је изложба "У СУСРЕТ РУСКОМ ЦАРУ, РОМАНОВИ - ЦАРСКО СЛУЖЕЊЕ". Изложбу су организовали Историјски архив у Неготину и Музеј Крајине, у оквиру општинске манифестације "Неготинско лето 2017", а специјални гост је био вокални састав "КрасИва", који чине Ива Мрвош, Ана Мрвош и Магдалена Антић.

Руски цар Николај II Романов владао је Русијом од 1894. године до 1917., владавину је окончао абдикацијом током фебруарске револуције 1917. године, када се одрекао престола. Од тада се налазио у притвору заједно са својом породицом у Царском селу. Одлуком привремене владе у лето 1917. године, са породицом је упућен у Тоболск а у пролеће 1918. године бољшевици су га пребацили у Јекатеринбург где га убијају 17. јула 1918. године заједно са породицом и четворо слугу.

Цар је помагао је наш народ током 1912. у Првом балканском рату против Турака. Исто, 1914. одговара регенту Александру Карађорђевићу и његовом апелу за помоћ, 27. јула 1914. године, дакле, дан уочи објаве рата Србији, следећим речима:“Ако и не успем (мислећи на мирно решавање сукоба), упркос наше најискреније жеље, нека Ваше величанство буде уверено да у томе случају Русија неће напустити Србију“. Када је пак до рата дошло Русија је одлучила да уђе у рат да заштити Србију, и даље током рата је слала велике количине муниције, санитетске помоћи, храну, добровољце али је и притискала савезнике Антанте да и они помогну српској и црногорској војсци у њиховој одбрани. Руски цар Николај је директно заслужан за преживљавање српске војске током њеног повлачења ка Грчкој. Док су наши исцрпљени и промрзли војници пристизали на јадранску обалу, француска штампа је писала како нема сврхе превозити људе који су већ практично мртви. Цар у тим тренуцима шаље ултимативно писмо савезницима у коме је запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, пре свих Италија и Француска, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике на сигурно. Садржај ултиматума је јасан: „ Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком“.   

ЗНАЧАЈ који Цар Николај други Романов има за наш народ најбоље сведоче речи Св. Владике Николаја, изговорене јула месеца 1932. године у Београду, где између осталог каже:

„Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави, него да ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски Цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати, да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти.

Смемо ли ми икада заборавити, да је Руски Цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у еванђелској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству Небесном?...“