Историјски архив у Неготину је уз помоћ средстава Министарства културе и информисања у Влади Републике Србије објавио књигу "Ђорђе Станојевић (1858-1921) - биографија једног научника", аутора Ма. Ненада Војиновића, архивског саветника, директора Историјског архива у Неготину. Промоција књиге ће бити почетком априла месеца у спомен соби Ђорђа Станојевића у Неготину.

"Биографије знаменитим људима биле су и остале један од најатрактивнијих историјских жанрова. Пред биографа се поставља сложен задатак да из мноштва чињеница изабере оне које карактеришу појединца у његовом интелектуалном, духовном и стваралачком смислу. Свака јединка је сведок неких историјских процеса, појава и догађаја као обичан посматрач или непосредни учесник, и у већој или мањој мери утиче на живот своје околине, свога народа и сам ток историјских збивања. Задатак биографа-историчара је да у излагању чињеница и догађаја, предочи прошлост са својим сопственим терминима и одреди меру уплитања стандарда садашњости, те у њиховом међудејству, преплитање општег и посебног, сложи у логичан смислени миље, без упадања у замку наметања сопствених судова.

Многи биографи своју непристрасност поткрепљују тиме што казују све – и добро и лоше о својој биографској личности. Неки се не слажу са овим приступом и изричито су против завиривања у туђе приватности, као на пример Исидора Секулић, која саветује историчаре да историјске личности никако не смеју изводити пред читаоце у „папучама“, док они други верују да је познавање приватног живота чак  conditio sine qua non или у доброј мери један од предуслова за боље сагледавање и оне јавне стране нечије личности. Неки историчари пак саветују да се пронађе права мера између ненаучног интересовања, оног људског, некад чак и крајње људског и обичног, што изазива интересовање шире читалачке публике и оног чисто научног и стручног дела неке знамените личности, које су често пута интересантне само оном мањег делу стручне јавности. Значи, по овим тумачењима, интима неког проучаваног појединца не би смела да се занемари или да се напусти у сагледавању оне превасходне, научне стране личности.

Међутим, оно што ипак дефинише успешну биографију је да она мора дати потпуну и верну слику историјске личности, из које се мора видети не само његов развитак и фазе кроз које је пролазио, него и идеје које су га у животу водиле, све користи али и штете нанесене његовим животом и радом. То све се може постићи само изношењем истине која је утемељена на сакупљању и поштовању свих расположивих историјских извора. Додатни мотив у прилог ономе што нас наводи да се ипак мало више позабавимо биографијама, као литерарном изразу који се базира не на поетској прози или на романсираној биографији, већ на историјског прози где имају места само истинити догађаји, тј. они који су се заиста десили у животу једног човека, лежи у чињеници да се наша историографија све више приближава стручном ставу Института за друштвену и привредну историју Универзитета у Бечу, чији истраживачи, сакупљајући стотине биографија „обичних људи“, полазе „ од претпоставке нове историје  да се у историји сваког живота крије светска историја“.

Основна тежња овог рада јесте да личност Ђорђа Станојевића сагледамо у ширем контексту збивања везаних за област његовог рада и интересовања у државном, војном, привредном и научном миљеу.

Оно што ме је мотивисало и потакло да кренем у свеобухватније описивање његовог живота и рада лежи, пре свега, у чињеници да је он ипак велики радник, и као научник и као градитељ. Те битне одреднице његове личности, у Србији, на прелазу векова, нису могле а да не буду у антиномичном међудејству – оне се и противе али и помажу једна другој. Да ли је професор Станојевић био само научник? Не. Он је био и мислилац и „човек од акције“, научник и градитељ. „Рођени мислиоци теже савршенству, док рођени делатници поступају брзо, ослањајући се на интуицију, и они су ти који најчешће обаве главни посао“ По овоме произилази да су неки људи оријентисани на анализу, мишљење, дескрипцију док су други оријентисани на акцију. Међутим, истина је да академски свет више мисли него што дела, односно више тежи ка савршенству као циљу по себи, али постоје академски људи који демантују привидну дисктинцију између мишљења и делања, који те, наизглед противуречности, помирују, те тиме и показују да академско мишљење није непријатељ акције. Професор Станојевић је управо једна од њих, и својим примером научника и градитеља он доказује да су мисао и акција, научник и градитељ, у непрекидној синергији, иако наизглед противречни.

 Професор Станојевић тежи научним сазнањима али је и истрајан у њиховој примени где често пута бива несхваћен. Ако би смо тражили његове идеале и мотиве у име којих је чинио велика дела, правећи разлику између великог ега и снажног ега, онда нас врло лако може изненадити скромност мотива који су одређивали пут Ђорђа Станојевића. Можда скромност није адекватан израз у приказу мотива сатканих у жељи за знањем и стављањем тога знања у службу сопственог народа, али свакако нисмо употребили реч оскудност, у оном смислу те речи која у највећем броју случајева карактерише мотиве савременог човека – успех и новац.  Но, био читалац критички рапосложен или не, обим информација на које истраживач неминовно наилази када пише о једном таквом човеку који је за то време био толико „покретљив“ и који је непрестано био у великом послу, представља значајан ресурс за сагледавање не само његове радне и професионалне биографије, већ и за сагледавање друштвеног миљеа у којем је живео и радио.

Изворну основу за овај рад чине документа похрањена у Архиву Србије, и то у фондовима: Велике школе, Министарства просвете и црквених дела, Философског факултета, Ректората. Такође, од изворних докумената значајно је напоменути Историјски архив у Неготину и његове фондове: Црквене матичне књиге, Фонд Државне Реалне Гимназије у Неготину, Збирке Вариа.

Поред њих захвална је била и штампа тога времена а нарочито Просветни гласник, Наставник, Отаџбина, Београдске општинске новине и други савремнији као што су Развитак и Баштиник."

Личност професора Станојевића у овој књизи је обрађена кроз следеће садржаје:

ШКОЛОВАЊЕ И ПРОСВЕТНИ РАД

Неготин – родни град Ђорђа Станојевића

Школовање у Првој Београдској гимназији и Великој школи

Просветни рад у Првој Београдској гимназији, Војној академији и Великој школи

Декан Филозофског факултета и Ректор Београдскогуниверзитета

НАУЧНО - ИСТРАЖИВАЧКИ РАД И ОДНОС СА САВРЕМЕНИЦИМА

Почеци у струци – астрофизика и астрономија

Тесла у Београду – историјска посета

Радови на пољу фотографије

Метарски систем мерења

Активност на развоју индустрије хлађења

ПИОНИР ЕЛЕКТРИФИКАЦИЈЕ СРБИЈЕ И ГРАДИТЕЉ ХИДРОЕЛЕКТРАНА У СРБИЈИ

Електрификација Београда

Прва хидроелектрана у Србији на Ђетињи у Ужицу

Хидроцентрала у Овчарско-Кабларској клисури

Хидроелектрана на Вучјанском потоку за Лесковац

Хидроелектрана на Црном Тимоку за Зајечар

Хидроелектрана на Нишави за Ниш

Хидроелектрана на Пеку за Велико Градиште

Хидроелектрана на Моравици за Ивањицу

ХУМАНИСТА И ЗАДУЖБИНА

Библиографија радова и дела Ђорђа Станојевића

 

---